Dragi svi, naš cilj je da na zanimljiv način upoznamo radoznale sa raznim temama iz psihologije, psihoterapije i generalno temama u vezi sa mentalnim zdravljem. Važno nam je da tekstovi, osim informativnosti, budu i inspirativni, tako da se uz nas razvijate i rastete!
Marija je diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa usmerenjem klinička psihologija. Završila je edukaciju na osnovnom nivou iz ACT – Terapije prihvatanjem i posvećenošću. Pohađa osnovni kurs iz Transakcione analize. Volontirala je u udruženju usmerenom na prevenciju zloupotrebe psihoaktivnih supstanci; učestvovala u projektu sa ciljem prevencije vrsnjačkog nasilja i razumevanja emocija. Ima iskustva u radu sa kliničkom populacijom, decom školskog uzrasta. Učesnik je raznih radionica, predavanja i treninga (asertivni trening, upravljanje: vremenom, konfliktima, stresom). Radi na promovisanju i razvijanju funkcionalnih obrazaca mišljenja, emocija, ponašanja i opšteg psihološkog blagostanja kroz edukaciju, podršku i savetodavni rad.
Ognjen je diplomirani psiholog razvojno-pedagoškog usmerenja. Završio je napredni nivo Integrativne Transakcione Analize, učestvovao je u brojnim predavanjima, diskusijama i radionicama kao voditelj i učesnik. Iskustvo stiče kroz radionice, edukacije, psihoterapijske i grupe podrške u radu sa decom, adolescentima i studentima. Osnivač je programa Vršnjačkog mentorstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je trenutno na master studijama. Sa klijentima najrazličitijih potreba radi individualno i grupno. Primenjuje širok asortiman integrisanih savremenih psiholoških znanja kako bi ostvario dogovorene ciljeve.
Nenad je master psiholog kliničkog usmerenja. Tokom studija je volontirao u udruženju za pomoć osobama sa autizmom, u Svratištu za decu ulice grada Novog Sada i držao različite radionice i učestvovao u dva pokrajinska projekta emocionalne pismenosti i prevencije vršnjačkog nasilja u osnovnim školama. Iskustvo u radu sa kliničkom populacijom stiče na višemesečnoj praksi na psihijatriji u Somboru i praksi u Kliničkom centru Vojvodine. U okviru centra želi da pruža psihološku pomoć u individualnom i grupnom setingu kao i da radi na generalnom unapeđenju psihološkog zdravlja klijenata koristeći se najefikasnijim psihološkim alatima koje ima na raspolaganju.
Uverenja koja su odgovor na pitanje iz naslova su u pozadini ljudske motivacije, postignuća i emocionalnog blagostanja. Veća je šansa da će osoba biti istrajna i da će uopšte započeti neku akciju ako veruje da u njoj može biti uspešna. Po ovoj teoriji se ne isključuju ostali faktori koji mogu biti motivatori, ali se opažena samoefikasnost uzima kao faktor koji je u srži motivacije.
Samoefikasnost dolazi iz četiri izvora:
1. Prethodna (ne)uspešnost. Ako ste više puta pali na testu za vožnju šansa je da ćete verovati da Vi to ne možete i tada ćete biti još anksiozniji prilikom polaganja. I obrnuto, ako nešto uradite nekoliko puta dobro, normalno je da ćete verovati da ste u tome dobri i sposobni da rešavate probleme u toj oblasti.
2. Socijalno modelovanje. Sa druge strane, ako vidite nekog sličnog sebi kako lako uspeva u nečemu, veća je šansa da ćete izgraditi stav da ste i sami dobri u tome. Na primer, pre prvog polaganja za vožnju, Vaš blizak prijatelj položi “kao od šale”.
3. Socijalno uveravanje. Uticaj sredine, podrška bliskih ljudi je neizmerno bitna u raznim aspektima psihologije i važna je za mentalno zdravlje. Zato se trudite da budete podrška ljudima u okolini jer je mnogi nemaju i Vaši postupci mogu nekome poboljšati život. Dakle, u istom primeru jer je autor nemaštovit na ovom polju: Ako je Vaša okolina izrazito suportativna i ako ona veruje da Vi to možete, šansa je da ćete i sami poverovati u to pa ćete polagati sa manje stresa, više uživati u učenju, truditi se više itd. Ovde možete pogledati kako Shia Le Beauf koristi Socijalno uveravanje iz Bandurine teorije samoefikasnosti da bi povećao generalizovani osećaj samoefikasnosti gledatelja: https://www.youtube.com/watch?v=ZXsQAXx_ao0
4. Delimično postoji i uticaj trenutnog emocionalnog stanja na osećaj samoefikasnosti. Samoefikasnost umanjuju anksioznost, depresija, stres i slični negativni emocionalni doživljaji. Ako ste jako nervozni pre polaganja, verovaćete da ste lošiji u tome i… možete zaista i postati lošiji. Takodje, kod ekstremno pozitivne emocionalnosti (manična i hipomanična stanja) često je važna upravo ideja o sopstvenoj veoma izraženoj samoefikasnosti, pa se osobe pod uticajem ekstremno intezivnih pozitivnih emocija često prihvataju raznoraznih i brojnih aktivnosti… Samoefikasnost utiče na funkcionisanje ljudi preko psihičkih procesa-kognicije, motivacije, emocionalnosti i procesa selekcije o čemu će biti više reči u nekom od narednih tekstova.
Ono što je (kliničkim) psiholozima u praksi važno da razumeju je povezanost doživljaja samoefikasnosti sa raznim drugim fenomenima i ishodima u psihologiji. Nizak doživljaj samoefikasnosti (nizak osećaj kontrole) je povezan sa gotovo svim psihološkim problemima koje srećemo u praksi, i ljudi koji imaju niži osećaj samoefikasnosti su uz to nesrećniji, manje spremni na promene i generalno imaju lošije ishode, pa na ovome treba ozbiljno raditi.
Dragi čitaoče, ovaj tekst nema veze sa trgovinom, ekonomijom niti poslednjim modnim kricima. Nema mnogo veze ni sa Italijom. A sa čime ima?
Koronavirus i naše zezanje
Pa, da počnemo… Neko vreme čitam i pratim razvoj situacije i imam potrebu da govorim o nekim stvarima i predstavim svoje mišljenje. Nadam se da će vam ovaj tekst biti informativan i zanimljiv. I da će vam pomoći da shvatite ozbiljnost situacije. Ne želim da podstičem paniku, jer ona nije konstruktivna i u stanju panike ljudi prave svakakve greške. Zato tekst pročitajte smireno i racionalno. Zatim, ja sam psiholog, a ne virolog, lekar niti mesija i zato vas molim da moj tekst čitate kritički i da evaluirate moje argumente.
Prvo, svaki živi organizam mutira. Mutacije se dešavaju i u toku života i pri deobi ćelija/organizama. Mali i jednostavni organizmi, koji KRATKO ŽIVE I BRZO SE DELE imaju mnogo veće šanse da mutiraju. Mislim prvenstveno na viruse i bakterije. Zadržimo se sada na virusima. Njima je potreban domaćin da bi preživeli. Ne mogu sami. I ti domaćini su životinje ili ljudi. Na sreću, virusi se specijalizuju pa uglavnom ista verzija nije opasna za ljude i životinje, ali problem nastaje kada neki uspe da prebaci tu barijeru i počne da skače sa životinja na nas. Problem je i ako skoči sa čoveka na zveri, pa izazove pomor stoke, onda nema mleka i roštilja, ako još pređe i na svinje… Odoše slanina i čvarci, a to je već zabrinjavajuće! Dakle virus može da mutira kako hoće. Može da se bolje prilagodi okolini, da postane manje ili više zarazan, da promeni trajanje svoje aktivnosti, da razvije otpornost na neke od delova imuniteta ili ukratko da postane opasniji ili manje opasan po nas! Zbog složenosti sveta, efekta okruženje i diverziteta naših imunih sistema šansa da će da ubode pravu (opasnu) mutaciju u pravo vreme, na pravom mesto i da će ona onda da nastavi tim „pravim“ putem da se širi je… Nemoguće je reći. Možda je mala možda i nije. Takve stvari mi procenjujemo preko ishoda. Imamo tzv “survivor bias”. Odnosno, vidimo samo one uspešne viruse koji su imali (relativno) veliki efekat. Mi ne znamo koliko je virusa uspelo da mutira u npr. svinji tako da može da zarazi čoveka, ali su sprženi našim imunim sistemom ili nisu uspeli da se prenesu dalje od jedne osobe ili su stigli taman pred Božić… Druga stvar je efekat interakcije. Kada bi smo svaki dan lizali svinje, vrv bi ih bilo više. Ovo je samo primer. Problem je što je prelazak između jedinki iste vrste, daleko lakša stvar! A ljudi se “ližu” neprekidno… No, statistika je nekad samo statistika, ali u tome i leži opasnost. O tome će i biti ovaj tekst. O uticaju koronavirusa i potencijalnom uticaju i zašto je važno sprečiti njegovo širenje.
Nekada davno, dok smo živeli u malim zajednicama, slabo putovali(i to isključivo peške ili na konjima) to je izgledalo ovako. Virus ubode premiju i uspe da mutira i uspe da preživi dovoljno dugo u telu osobe. Ima neku kliničku sliku i neprijatne simptome. Počne da se prenosi kroz zajednicu. I zarazi i druge osobe. Pošto su tako male lovačke zajednice imale uglavnom slično genetsko nasleđe, virus se brzo širi. I ako su imali sreće, bezopasan je, obična kijavica. Ako nisu smrtonosan je. Međutim, možda neće zaraziti baš sve, jer su neki u lovu već danima i kad se vrate virus se više ne može aktivno preneti. Ili će aktivno izbegavati kontakt sa plemenom neko vreme… Možda će neki uspeti da se izbore i prežive trajanje aktivnosti virusa pa i da razviju imunitet. A neki treći već imaju neku retku mutaciju zbog koje već imaju imunitet! Četvrti će umreti. Kad prođe dovoljno vremena, ako prežive, imamo ostatke te male grupe. Neki će možda ostati samo asimptomatski prenosioci. Za virus je prilično loša ideja da domaćin umre, jer ni on ne može da preživi bez domaćina. Što opasniji postaju, što brže i očiglednije domaćin umre ili što kraća inkubacija, to je manja šansa da će i sami dugo da požive. Ljudi su vrlo vešti da prepoznaju ako je neko bolestan i zaražen ili ne, a bome i da te osobe izbegavaju u širokom luku. Recimo da jedan virus mutira u 10 vrsta, od bezopasne do ultra opasne. Potencijalno najviše će se raširiti neka od bezopasnih koja se lakše prenosi. Zašto? Nije samo do virusa već i do ljudskog ponašanja! A sva sreća to je ono što je pod našom kontrolom! Koliko nas je grililo i ljubilo naše bližnje dok imaju sezonski grip? Skoro svi, zar ne. Koliko vas je ili bi grlilo i ljubilo bližnjeg zareženog ebolom, kugom ili španskom groznicom? Smrtonosni virusi nisu eksperti u preživljavanju jer domaćin umire.
Još jedan jako bitan faktor je udaljenost ljudskih zajednica i njihova interakcija. Kroz najveći deo istorije to je bilo retko. Živeli smo izolovano, pa čak i kad se desi da neki virus ubode premiju, on ima nekih stotinak ili par stotina domaćina. Nema kako da se prenese na druge zajednice! Jer ne može da leti, nije tica, nema krila! Mora NEKO da ga prenese. A ko će bolestan da trči 20 ili 200km do sledećeg plemena… Znate, bolesni ljudi se uglavnom teško kreću… I retko im je do aktivnosti gde se razmenjuju telesne tečnosti. Probajte seks pod temperaturom. Al prvo probajte da nađete nekoga ko će biti voljan da se kresne s vama dok slinite i kašljete. dok izgledate ovako nekako…
Šta li ima, šta li nema…?
Dakle, virusi su imali dva prevozna sredstva. Životinje i ljude. Zbog specifičnosti o kojoj smo pričali, uglavnom su morali da se opredele… I tako opet smanje svoju mogućnost za širenje. Interakcije sa drugim grupama su bile retke, a i kad su se dešavale više je bilo krvoprolića nego ljubljenja. Pa onda i nije neka frka ako je neko zaražen(ili celo pleme). Svakako ćemo ga kamenom, kopljem, strelom… sa daljine, na spavanju, ili na lomaču.(a vatra je vrlo dobro dezinfekciono sredstvo…) U svakom slučaju ćemo ih sve pobiti. Elem, bolesno pleme je lakši plen suparnicima. A za virus to nisu dobre vesti… Ukratko za viruse je bilo teško i nezgodno da se šire! Zato su sa prelaskom na zemljoradnju, koncentrisanjem stanovništva u „gradove“ i razvojem trgovine i putovanja virusne bolesti buknule! Zašto? Zato što im takav način ljudskog života jako jako odgovara.
Šta se dalje desilo? Zarazne bolesti su počele da kose. Smrtnost je porasla, pogotovo među decom. Opala je prosečna visina, kvalitet skeleta, zuba, zapremina lobanje i verovatno i mozga. (U velikoj glavi može da bude i veliki i mali mozak, ali u maloj može da bude samo mali. Što naravno ne govori o intelektu niti sposobnostima, već samo o zapremini i uslovima života!)
Ipak, nije lako za aktivan virus, sa danom inkubacije, da pređe iz grada u grad, ako je aktivan 7 dana, a put traje 9 . Zato su stizali oni sa dužim periodom zaraznosti. I oni „lakši“ gde su ljudi ipak mogli da putuju i bolesni. I oni skriveni, gde nije lako videti da je neko zaražen. Iako okolnosti nisu bile idealne za viruse, bile su daleko bolje od lovačkih plemena.
Danas… Su stvari drugačije. Mnogo drugačije. Živimo u svetu gde ste za 15 sati na drugom kraju planete i ne morate da ustanete sa stolice(one u avionu)! Interakcija uključuje mnogo kontakta, velike grupe, i daleko veću gustinu naseljenosti nego ikada pre. Za viruse ovo je majka Mara! Takvo putovanje će svaki da preživi! Doduše, oni koji se prenose isključivo seksualnim kontaktom, njima i nije baš sjajno. Mora prvo da spadnu gaće, a one ne spadaju same od sebe. Ovi što idu kapljično, njima je malo bolje. Ako vam neko kine ili kašlje u lice… A za koronavirus koji je navodno prenosiv i sa glatkih površina i do NEKOLIKO DANA, ili samo udisanjem vazduha koji ima dovoljnu količinu virusa, on je ubo megapremiju! Ima dug period inkubacije!(i do 20 dana) Bez simptoma! ULTRA MEGA GIGA GALAKTIČKA JEBENA PREMIJA! Broj ljudi koje jedna prosečna osoba koja živi negde u zapadnom svetu može da zarazi u pola od toga(10 dana) što je prosek za inkubaciju, pa ne znam. Prisetite se sa koliko ljudi se vidite, pozdravite i šta sve pipnete… Teorijski, možete da zarazite na hiljade ljudi. Što se u Južnoj Koreji i desilo sa pacijentom br. 31. A do tad je sve išlo super… Taman je izgledalo da je epidemija sasečena u korenu! Kad ono, jedan zarazan otišao u mega crkvu(ili tako nešto)… I onda krivulja više ne ide čak ni eksponencijalno i ode mast u propast. U današnjem svetu, ovakav virus koji se lagano širi je jebeno(u značenju “veoma”) opasan. Zašto? I zašto socijalna izolacija i higijenske mere kao važna prevencija?!
Prvo, zbog proste zaraznosti. Teorijski gledano, moguće je zaraziti većinu svetske populacije za svega nekoliko nedelja. Izračunati stepen zaraznosti(R vrednost) je samo to, prognostička mera, prosek. Zatim, razlikuje se od države do države. Pisaćemo o tome šta znači prosek i zašto u ovom slučaju nije nešto informativna mera. Drugo, zato što on još uvek nije prestao da mutira, a verovatno nikad i neće. Ne znamo kakve se sve grozote i strahote mogu izroditi iz ovoga. A šta ćemo onda? I Treće, zato što nismo svi jednako otporni i na to kako ga podnosimo utiču mnogi faktori!
Pa o prvom smo pisali. Ajmo na drugo i treće.
Sećate se one možda male stope uspešnosti virusa… I toga da nije tako lako preći sa Pepa praseta na Mila Milenkovića. Nemoguće je utvrditi koliko je mutacija bilo dok jedna nije uspela. Sad zamislite tog jednog uspešnog i vi mu date oko 7.000.000.000. domaćina(slovima: sedam milijardi domaćina). Oni virusi iz praistorije koji su imali pristup svega stotinak domaćina bi sad plakali od muke i zavisti. Neka svaki domaćin pokupi 30 virusa. Koji onda krenu da se množe u njemu do cifre od milion(recimo… možda su brojke i daleeeeko veće). Uzmite digitron i pomnožite broj potencijalnih zaraženih i broj virusa unutrar osobe. Javite mi se kad prebrojite nule. Ima ih četrnaest. Koliko virusnih tela stvarno ima u osobi i koliko njih može da mutira dalje u nešto opasno ili ne… Opet, ko to zna… Navodno, koncentracije korone u pljuvačci po jedinici mere su daleko veće on recimo HIV-a. A da li ga u nekim delovima ili telesnim tečnostima ima i u većim koncentracijama(npr pluća ili krv)? Brojku sam naveo okvirno, zbog lakšeg računa. Možda ga ima i više, a? I koliko je virusnih tela dovoljno za zarazu? Možda milion, a možda i samo jedno. Ima li istraživanja i dobrovoljaca za zamorce? Naravno da nema, jer niko pri zdravoj pameti ne bi dozvolio takvo istraživanje niti u njemu učestvovao!
Zatim! Nemoguće je reći kako će da mutira. Ali je sigurno da hoće… I sekvencionisanje DNK iz različitih ljudi pokazuje da već postoje dve verzije. Uzmite ovo sa dozom rezerve, ali ona smrtonosnija je za sada prisutna samo u Kini. Pošto sad ima i pun kufer domaćina, ima i GDE! Sad se ona možda mala verovatnoća prilično pomerila. Sad je već potencijalno nezgodno… Ako mutira u socijalnoj izolaciji( Npr: U tetkinom stanu, pa koliko god da vas je u njemu…), nema kud. Možda preživite, možda ne… Lutrija je. Ali smanjujemo mu manevarski prostor. Otkud ja znam da l će on da mutira u novu kugu pa da krene da kosi. U najsmešniji Fejsbuk virus… Novi sezonski grip ili u 100 drugih uspešnih varijacija. Idi ti pa ga pitaj! I to je prvi razlog zašto je socijalna izolacija važna! Ona treba da spreči širenje postojećih i smanji manevar za (opasnije) mutacije i njihovo širenje!
Daću vam još jedan primer za verovatnoću. Naša planeta je prilično velika… Ja lično pojma nemam koliko je kamenja na nju palo samo za vreme dinosaurusa, ali pao je jedan… Tamo gde nije trebalo… I odoše gušteri, iako su živeli u prirodi na svežem vazduhu, mnogo se kretali i bili fit, nisu ni pili ni pušili. Šansa je jedno, efekat drugo.
Ajmo sad na treće. Zašto je koronavirus veliki problem u Evropi i drugim delovima zapadnog sveta.
Svi znamo da su mladi i zdravi ljudi manje podložni bolestima i komplikacijama. Imaju bolji imuni sistem, ma šta to značilo. Uskoro ćemo na procente, ali ajmo prvo o rizik faktorima za pogoršanja. Faktor je jedno i on može da bude manje ili više značajan. Međutim interakcija nekoliko faktora može da bude daleko značajnija. Prvi je starost, ali to nije jedan faktor, već gomila faktora u interakciji. Čuli ste iks puta „e da sam dvadeset godina mlađi, otresao bih ovu prehladu kroz jednu slinu“. Možda, možda i ne. Uvek ima neko mlađi ko se napati i sa prehladom. Drugo je istorija bolesti(namerno neću da govorim „postojeće stanje“ kao što to rade na zapadu, jer bolest nije normalno niti preferirano stanje organizma). Ljudi lošijeg zdravlja su pod većim rizikom od komplikacija. Ako ste pušač, dijabetičar, gojazni, oko stomaka nosite sopstveni šlauf, krljate slatko, pijete dnevno flašu Kole, idete na kurve bez kondoma, imate sifilis, hlamidiju, triper i herpes, ako sedite mokre kose na promaji, a možda čak i neke mentalne teškoće za koje koristite lekove koji imaju gadne nusefekte po vaš imuni sistem… Vi ste pod rizikom od komplikacija. Ako imate 80 godina, 120 kila, pušite tri pakle dnevno i sa Ćićolinom ste odavno na ti, u bolnici u Italiji će vam mahnuti s prozora. Ma šta mahnuti… Premoreno medicinsko osoblje nema snage ni ruku da podigne. I svi ti, a i neki drugi faktori utiču na rizik od komplikacija! Koje ne vode nužno u grob, ali…O tome malo kasnije.
Ajmo sad malo o procentima. Prvo, i oni su relativna stvar, menjaju se iz dana u dan i treba ih razumeti u KONTEKSTU! Kineska geni, način života, prosečna starost, sredisnki uslovi(zagađenje vazduha na primer)… I kažu komplikacije se javljaju kod oko 20%, a 5% zaraženih treba medicinsku, a 1% intenzivnu medicinsku negu(respirator). Prvo, ko nama garantuje da ćemo mi imati iste procente kao i kinezi kad je evropsko stanovništo starije i bolesnije… Italija nije Kina, a Srbija… Pa, mi smo daleko od Italije. A drugo, kinezi su imali bolnice koje rade, iskustvo sa epidemijom SARSA, imaju kapacitete koji su nama teško pojmljivi i ostalo… I smrtnost kažu oko 3 posto. Najveći broj umrlih, ljudi preko 60 godina. Pazite, to je dosta više od običnog sezonskog gripa. (neke računice kažu 30-40 puta više) Ako pogledate prosečnu starost evropskog stanovništva po državama ne sluti na dobro. Plus… Raspodela starosti stanovništva u je u mnogim evropskim zemljama pozitivno zakošena, iliti udesno. Što znači da ima više starih nego mladih! Kina sa 12% starih preko 65 godina, Italija sa 20%. To nam opet ne govori o tome kako je starost raspoređena u toj grupi i kakvo je zdravstveno stanje tih ljudi!
Situacija se komplikuje kad medicinski sistem prestane da funkcioniše, kao što se dešava u Italijiji upravo. U normalnim uslovima, pomoć će biti pružena čak i najbeznadežnijim slučajevima, pa dokle žive žive, veća je šansa da se oporave. U ovim okolnostima gde imate daleko više zaraženih nego što zdravstveni sistem može da prihvati i obradi, birate najbolje kandidate za koje ste sigurni da će preživeti. Pomoć uskraćujete onima koji bi možda preživeli, a možda i ne. I smrtnost raste… Koliko? Pa kažu do nekih 6% u Italiji. Opet, kinezi su jedno, mi smo evropljani drugo, pa i italijani(koji imaju okej zdravstvo) plus stariji i bolesniji. Zašto mislimo da će kod nas(u Srbiji ili bilo gde) da bude isto? Nemamo logičko opravdanje za to! Možda bude i bolje, ali kako ide u Italiji, ne bih se baš kladio u to. Ono sto situaciju čini jos gorom jeste sto su podaci na relativno malom broju ljudi. Trenutno na svetu navodno ima 150.000 testiranih pozitivno. Medjutim ovo su samo potvrdjeni slucajevi. Svega 0.0018% svetske populacije. Kako ce se smrtnost menjati ukoliko bude 3 milijarde zarazenih? Hm? Ne znamo… Takođe, medicinski sistem čuva ljude od raznih drugih smrtonosnih problema… Ovo je pogotovo problem u zapadnim zemljama sa starim i bolesnim stanovništvom koje se više oslanja na zdravstveni sistem. Ukoliko zbog kolapsa zdravstva ni njima ne možete da pružite pomoć, odoše u večna lovišta, i ukupna smrtnost opet raste.
Što nas opet dovodi do socijalne izolacije. Ukoliko smanjimo broj obolelih super, ako ne onda ajde bar da smanjimo brzinu širenja! I to je upravo strategija kojom se sada vode Nemačka, Francuska, Švedska, Norveška… Ako ima ventilator za svakog kome treba i dok mu treba, možeš da provedeš 3 nedelje na njemu(kao italijanski pacijent Zero, iliti nulti palcijent, čovek fudbaler i maratonac) i nije strašno, ali ako ne, onda jebiga druže, ilovača sve leči. Da li se komplikacije javljaju samo kod starih? Ne, apsolutno ne! Javljaju se i kod mladih, ali u dosta nižim procentima i možda blažim oblicima! I ukoliko se dođe do toga da lekari moraju da biraju, odabraće mlađeg(zdravijeg), a ne starijeg(bolesnijeg)! Ima još jedan mali metodološki problem sa tim procentima. Testiraju se živi… Umrle ne testiramo na koronavirus. Navodno u Nemačkoj testiraju i umrle koji su imali simptome koronavirusa da bi pratili stanje rizika bolje. U Finskoj, gde sam ja trenutno, testiranje je redukovano samo na ljude sa simptomima… Ko nije bio testiran pre smrti, male su šanse da će biti posle nje. Niti testiramo asimptomatske ljude koji su zaraženi, ako nisu procenjeni kao rizični. Kada bismo i to radili(kao što rade u Južnoj Koreji), možda bi se pokazalo da postoje i samo prenosioci. Sa metodološke tačke gledišta, ovako ne možemo da tvrdimo da ih nema. Tako da, procenti nam govore ultra važne stvari, ali njihovu preciznost ipak uzmite sa dozom rezerve.
Što se nas tiče, mi imamo 100% pouzdan test, tzv. Srpski test. Testiranje traje od 5 do 20 dana. Ko oboli, zaražen je.
Prvo rezerva… Ako nam je okej da 6% zaraženih ILI VIŠE umre, da zdravstveni sistem pukne, plus svi oni koji bi umrli usled nedostatka medicinske nege, plus dugotrajan oporavak zdravstva, a da se mi ostali napatimo i da rizikujemo nešto još opasnije… Onda nema potrebe da išta menjamo. Samo da znate, to nije nekih 6% ljudi koje ne poznajemo, to su naši prijatelji, prodica, naše komšije, naši voljeni. Nema garancija i sutra nikom nije obećano. Možemo mi da pravimo modele do prekosutra, ali šta to znači za vas ako je vaš voljeni otac, majka, ćerka jedna od procenata? Kao što sam rekao, italijanski nulti pacijent je čovek u naponu snage koji može volu rep da iščupa…
Zapadne vlade su prilično kasno shvatile da je ekonomija ipak bolja ako ima ko živ da troši pare… Moje mišljenje je da su evropske zemlje usled sopstvene pohlepe i uljuljkanosti u “status quo” dobrano zakasnile sa prevencijom i zato sad usmeravaju strategiju na „ravnanje distribucije“. Odnosno, da se sačuva zdravstveni sistem od preopterećenja, jer nam on čuva živote! Umire se i od drugih stvari, a ne samo od komplikacija usled koronavirusa. Recimo od slepog creva, panljičare, raka i slično. Nekada je ubod na zarđao ekser imao jedan ishod, danas drugi… Zdravstveni sistem nas čuva. Opet kažem! U slučaju kolapsa nećemo moći na njega da se oslonimo… A pogotovo su pod rizikom imunokomptromitovani, jer će bolnice da se pretvore u raspršivače zaraze među najugroženijim, tj. onima koji najčešće koriste zdravstvene usluge!
I opet dolazimo do socijalne izolacije! Šta možemo da uradimo? Pa za početak, počnite odmah! Ako danas imamo 300 pozitivno testiranih, prema nekim modelima i podacima iz Wuhana to znači da u populaciji zapravo ima 3-20 puta više zaraženih. Ako je period inkubacije u proseku 10 dana, to znači da su se oni zarazili pre nekih deset dana! Pre 9 dana je već bilo 300 zaraženih, ali bez simptoma koji su mogli da zaraze druge. A koliko ih je danas? Ako uzmemo prosečnu zaraznost (R od 2,5) znači da svaki zaraženi zarazi 2 i po čoveka.(Čuvaj se Čarli…) To znači da broj zaraženih danas množimo sa 2,5 da bi smo dobili broj zaraženih za sutra. Pa sutrašnji broj opet sa 2,5 da dobijemo cifru za prekosutra… To su brojke koje rastu brzo! Zato se apel stavlja na odmah! Zatim, higijena i socijalna izolacija. To je prilično jasno i možete čitati i slušati o tome. Već smo dobro obavešteni.
Treće je panika, za kojom nema potrebe, jer savremena civilizacija nije baš toliko krhka ali stvari treba shvatiti ozbiljno ako nismo spremni na žrtve! Lično, meni su mnogi ljudi dragi, i iz tog razloga ih čuvam. Čuvam ih time što se trudim da imam što manje kontakta sa ljudima. Ukoliko baš moram, držim distancu od 2-4 metra i pričam glasnije, ne grlim se, ne ljubim, čak se ni ne rukujem. Ne pipam stvari koje ne moram, redovno perem garderobu, ruke i tuširam se. Nosio bih i masku, ali je privremeno nestašica. Zato MISLIM o tome da ne češem nos, oči i ne dodirujem usta “prljavim” rukama. Možemo mnogo da uradimo malim promenama u ponašanju! Zato, budimo odgovorni i čuvajmo i sebe i druge! Nije zezanje, ljudi!
Cilj ovog teksta je da odgovori na pitanje iz naslova, i na jedan način zaokruži priču o stresu kojim se ovaj serijal bavio. Reč “stres” se često upotrebljava u svakodnevnom govoru. Mada ljudi relativno dobro razumeju o čemu se tu radi, u ovom tekstu ćemo pomalo “ponoviti gradivo” i naučiti neke finese o tom pojmu kao i o nekim srodnim pojmovima.
Reč stres je pozajmljena i ne odnosi se samo na psihološki stres nego se koristi i u mehanici, biologiji i medicini. Generalno značenje se odnosi na tenziju.
Psihološki stres se odnosi na osećaj koji osoba doživi kada postoji neka potreba za prilagođavanjem. To Vam možda zvuči kao preširoka definicija i možda je nekim kritičnije nastrojenim čitaocima palo na pamet da su originalni autori koji su tako definisali psihološki stres možda pogrešili, jer tu spadaju zaista različiti koncepti, ali ne, nije u pitanju nikakva greška. Svaka potreba za prilagođavanjem izaziva neku vrstu stresa. Stresor je stvar/osoba/događaj/promena koja izaziva tu potrebu za prilagođavanjem. (O tome zašto fenomen stresa uopšte postoji možete pročitati ovde: https://psihologos.home.blog/2020/01/12/sta-s-nerviras-cemu-stres-sluzi/). Takodje, postoje i mikrostresori, a to su sitni događaji koji naizgled ne bi trebalo da imaju nikakvog uticaja na psihološko funkcionisanje, ali nažalost, oni imaju mogućnost da se akumuliraju. Dakle, niz mikrostresora, sitnih problema, može da se nakupi u toku nekog vremenskog perioda, i ukoliko osoba ne brine za svoje mentalno zdravlje ona može da bude jedna “tempirana bomba” kojoj se “nakupljaju problemi” i u jednom momentu samo “pukne”. Sigurno ste videli da se to nekome događa ili ste možda i sami to doživeli. Važna lekcija ovde je da treba i preventivno misliti o svom mentalnom zdravlju i da treba graditi navike koje nas štite (tome možete pročitati u ovom tekstu: Kako se boriti protiv stresa? https://psihologos.home.blog/2020/01/22/kako-se-boriti-protiv-stresa/). To su bili mikrostresori, ali šta je sa onim, krupnim, koji su prepoznatljiviji kao klasičan pojma stresa? Tu spadaju događaji koji zahtevaju ozbiljnije prilagođavanje osobe. To prilagođavanje može biti psihološko (problemi u međuljudskim odnosima; neko se “švalera”), ali može biti i finansijski (otkaz), egzistencijalni (izgubiti krov nad glavom, bežati od rata), medicinski (saznati za neku tešku bolest, doživeti povredu) itd. To su sve negativni stresori. Ono što je interesantno je i to da postoje i pozitivni stresori. Ponekad i pozitivni događaji iziskuju potrebu za prilagođavanjem i mogu ostaviti efekte na celokupno zdravlje pojedinca.
Dakle, čemu cela ta priča o stresu? Zašto je to važno? Upravo zbog tih efekata na zdravlje koje stres izaziva. U mentalnom zdravlju stres igra jako važnu ulogu i svi koji su nekada radili na psihijatrijskim klinikama će potvrditi da se često u saradnji sa klijentom ispituje koji je događaj doveo do toga da se njegovo mentalno zdravlje pogorša (O tome postoji jedan ceo novi, moderan model psihološkog funkcionisanja koji se naziva dijateza-stres model o čemu možete pročitati ovde: https://psihologos.home.blog/2020/01/16/kako-je-stres-povezan-sa-mentalnim-bolestima/). Ali stres je važan faktor u psihološkom funkcionisanju svih ljudi, ne samo onih koji dolaze na psihijatriju u ulozi pacijenta. Mnogi, nažalost, nikako ne rade na rešavanju tih problema i nastavljaju da pate. Te reakcije su depresija, anksioznost (nervoza), razni strahovi, panični napadi, hroničan umor, konflikti u ličnim i profesionanim odnosima itd. Stres ne izaziva samo psihološke probleme nego on utiče i na organizam pa tako ljudi mogu razviti razne psihosomatske probleme. Često je to visok krvni pritisak i srčani udari (jedan od, možda i najbrojniji uzrok smrti u 21. veku), kancer i tako dalje. Nadam se da ste naučili nešto novo čitajući ovaj tekst, od toga bi najvažnija stvar bila da budete odgovorni sa svojim (psihološkim) zdravljem!
Nenad
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa psihologom, javite se na mejl: logos.sabac@gmail.com
Ovaj tekst je posvećen raznim tehnikama koje su korisne u prevazilaženju stresa. Ljudi preduzimaju razne akcije kako bi se borili sa problemima života i negativnim emocijama (pa i stresom). Mada su mnoge od tih tehnika dobre, neke su vrlo nefunkcionalne (tu bih stavio razne begove (eskapizme) poput alkohola, kockanja, i drugih bolesti zavisnosti poput internet adikcije i zavisnosti od video igrica). Ono što ljudi često rade je da počnu da primenjuju tehnike tek kada je (previše) kasno, mada bi ovde navedene tehnike bile mnogo korisnije kada biste uspeli da od njih stvorite naviku.
Jedan od načina da dođemo do najboljih tehnika za regulaciju stresa jeste da pitamo ljude kojima to prirodno dobro ide od ruke, kako to rade. Ne, nažalost, nisu bile Lale već učesnici u najrazličitijim aktivnostima osmišljenim da smire osobe (nabrojaću ovde samo neke od tih: progresivna mišićna relaksacija, Yoga, vežbe disanja, autogeni trening sa vizualizacijom, majndfulnes meditacija i ostalih 35). 6077 učesnika ovih programa u devet naučnih radova je odgovaralo na pitanje “Šta doživljavate kada se opuštate?”. Na osnovu faktorskih analiza je izdvojeno ovih 12 ključnih pojmova/opisa:
Naš odgovor na stres vrši mnogo uticaja na naše telo i um, i ti uticaji se mogu podeliti na nekih šest oblasti. Takođe, i tehnike relakasacije se mogu podeliti na šest oblasti:
1. Pozicija i telesna poza pod stresom. Kada su pod stresom, ljudi zauzimaju defanzivne ili agresivne poze (setite se borbe ili bežanje reakcije iz teksta: https://psihologos.home.blog/2020/01/12/sta-s-nerviras-cemu-stres-sluzi/ ). Ovakve često vrlo stisnute poze mogu da traju dugo i da se ne primete jer je osoba fokusirana na izvor stresa. Tehnike koje pomažu u ovom aspektu stresa su razne vrste istezanja (Na primer, poularna Hatha Yoga ovde spada).
2. Tenzija skeletnih mišića. Ovi mišići su važni za podupiranje kostiju te se u takvim grčevitim pozama i oni zamaraju i posle nekog vremena mogu da dovedu do bolova i osećaja iscrpljenosti. Da bi se ti efekti sprečili postoji tehnika koja se naziva progresivna relaksacija mišića:Lezite na krevet i fokusirajte se na jednu grupu mišića, recimo šake. Na svakih tridesetak sekundi ih stegnite na kratko vreme i zatim se potrudite da ih maksimalno opustite. Tako radite sa svim delovima tela.
3. Disanje. Pod stresom ljudi su skloni da dišu plitko, neujednačeno, ubrzano i koristeći se više mišićima ramena, trapeza i međurebrastim mišićima umesto dijafragmom. Neki čak i hiperventiliraju ako su pod veoma intezivnim stresom. Naravno da za rešavanje ovog problema postoje razne vežbe disanja. Ovih vežbi ima mnogo jedna često korišćena je da polako udahnete, kroz nos, fokusirajući se na to da Vam se stomak više pomera, a ne grudni koš. Dok udišete brojte polako do deset. Isto učnite i prilikom izdaha. Cela vežba treba da bude 5-10 ovakvih serija i poželjno je da se radi nekoliko puta u toku dana.
4. Fokus na telo u toku doživljavanja stresa. Ako ste pod stresom zbog telesnih problema ili bolova, često ćete biti dodatno fokusirani na te delove tela. Nažalost, ta dodatna pažnja raznim neuro-psihološkim putevima povećava šansu da se ti bolovi pojave i da budu još intezivniji. Tehnika koja ovde pomaže se zove autogeni trening i najčešće je koriste psiholozi da pomognu pacijentima koji su imali hirušku operaciju.
5. Emocije stresa. Razne fantazije i unutrašnji govor koji imamo prilikom stresa mogu da dovedu do besa, anksioznosti ili depresije. Rad sa emocijama je uverenjima koji dovode do njih je nešto što može i da se vežba, ali je obično i fokus psihoterapije.
6. Pažnja pod stresom. Stres izuzeno utiče na pažnju i time nas čini i manje prodktivnim ali i sklonijim razvoju psiholoških i fizičkih simptoma. Za vežbanje pažnje bih izdvojio meditaciju.
Bojanke za odrasle, ili mandala je vrlo popularan način regulacije stresa. Super je za kratkotrajno izmeštanje iz realnosti. Ova na slici je rađena na psihijatriji.
Mada nije navedena u knjizi koju citiram ovde, sve popularnija je i tehnika biofidbeka (biofeedback). U početku teksta sam pomenuo da postoje begovi od realnosti koji su nefunkcionalni pokušaji regulacije stresa (i ne samo stresa nego generalno problema). Po mom mišljenju postoje i zdravi begovi od realnosti. I to ne moraju da budu skupa putovanja u luksuzna odmarališa sa masažama i čim sve ne (vrlo popularno ovih dana). Lokalni bazen i malo plivanja je ponekad sasvim dovoljan, ili bilo koja fizička aktivnost, čak i šetanje. Hobi koji Vas ispunjava ili čak i obična mandala mogu da učine čuda.
Kao što ste već verovatno i primetili, ni jedna od ovih tehnika nije dobro samo za jednu telesno/psihološku oblast koju stres kompromituje. Ako vežbate Yogu, kojoj je glavni fokus na istezanju, sigurno ćete poboljšati svoje disanje. Ako vežbate meditaciju radi poboljšavanja pažnje, budite sigurni da ćete postati bolji i u kontroli svog unutrašnjeg govora, što je od izuzetne važnosti za Vaše mentalno zdravlje. Dakle, ne morate da koristite sve te tehnike, ali bi bilo dobro da makar neke koje Vam najviše leže uđu u repetoar navika i imaćete koristi i van oblasti na koje su one fokusirane.
Lehrer, P. M., Woolfolk, R. L., & Sime, W. E. (2009). Principles and practice of stress management. Guilford.
Nenad
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa psihologom, javite se na mejl: logos.sabac@gmail.com
Psihologija je jedna od nauka koje imaju mnoštvo teorija od kojih svaka ima određeno pokriće u realnosti (postoje naučni dokazi da su istinite). Postojanje velikog broja teorija koje u suštini objašnjavaju slične/iste fenomene, može biti objašnjeno ograničenjima u merenju u psihologiji. Takodje, razlog može biti i to što je predmet izučavanja ove nauke izuzetno složen, a mi se njime bavimo kratko vreme (tek nekih 140 godina).
Dijateza-stres model (Diathesis–stress model) se može razumeti kao jedan od pokušaja integracije svih tih teorija. Osnovna ideja je da svaka osoba ima određene osobine koje povećavaju šansu da se kod nje razviju simptomi na psihološkom nivou, to je dijateza. Koje su to tačno osobine, objašnjavaju sve te različite teorije iz psihologije (npr. samo neki: visok neuroticizam kao osobina ličnosti, nefunkcionalna porodica sa loše izgrađenim granicama).
Međutim, po ovom modelu, nije dovoljno samo da postoji to početno stanje, nego treba da dođe i do stresa da bi se simptomi razvili, s tim što kod ljudi koji imaju lošiju startnu poziciju, manji stres je potreban da bi se ti simptomi razvili. Šta je tačno taj stres, opet objašnjavaju razne psihološke teorije, i tu obično spadaju događaji koji remete neku stabilnost u životu, dakle, iziskuju prilagođavanje. Ovim se objašnjava pojava da na isti stres (događaj) dvoje ljudi mogu da odreaguju veoma različito. Neko će da odreaguje snažno (možda će čak razviti simptome zbog kojih bi trebalo da se obrati psihologu), dok neko drugi na isti događaj može da ne odreaguje uopšte.
Sa pojavom pozitivne psihologije se sve više počelo obraćati pažnje na… (wait for it…) pozitivne fenomene! Tako da su uvedeni protektivni faktori, faktori zaštite ili resursi, opet iz različitih teorija. To su sve psihološke (npr. visoka inteligencija, osećaj samoefikasnosti), socijalni (podrška porodice, prijatelja) ali i sve ostale stvari u životu koje mogu pomoći osobi da spreče razvoj simptoma ili da makar pomognu bržem prevazilaženju.
Nenad
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa psihologom, javite se na mejl: logos.sabac@gmail.com
U poslednjih desetak godina postoji mnogo reči o stresu. I to je generalno dobra stvar jer sve više ljudi prepoznaje hroničan stres kao nešto što šteti kako fizičkom tako i mentalnom zdravlju. Međutim, zašto stres uopšte postoji? Da li je to isključivo negativan fenomen? Ovo je tema kojom ćemo se baviti u prvom tekstu mini serijala tekstova o stresu.
Organizmi su tokom miliona godina evolucije izgradili mogućnost da se prilagođavaju naglim promenama u sredini tako što menjaju različite režime svog funkcionisanja. Ova fleksibilnost organizama je odlična jer im omogućava da ekonomičnije troše resurse na raspolaganju.
Postoji dosta takvih režima ali u kontekstu psihologije stresa su nam možda najbitniji borba ili beg režim (flight or fight) jer se on smatra akutnim odgovorom na stres. Ovo je reakcija na potencijalno ugrožavajuće događaje i postoji verovatno kod svih životinja. Ako se šetate šumom tražići jagode ili pečurke i umesto toga nađete vuka, vaš organizam će u istom momentu početi da luči razne hormone i neurotransmitere, od kojih su adrenalin i kortizol najvažniji. Broj otkucaja srca će da se poveća, šećer se ubacuje u krv da bi ćelije mišića imale energije, disanje se ubrzava da bi krv bila puna preko potrebnog kiseonika i krvni sudovi na periferiji će takođe da odreguju iščekujući potencijalne povrede… Ovaj režim se zove borba ili beg, jer je optimalan upravo za te dve radnje. Ako se čini da je moguće pobediti u borbi, organizam je spreman na to. Ako je pak opasnost prevelika, organizam je spreman i na beg.
Režim borbe ili bega je jedno takvo stanje, da dovodi organizam do ivice tako da bi performans tog organizma bio najjači mogući. Međutim, organizam je u stanju da bude u ovom režimu samo neko vreme, jer ubrzo dolazi do iscrpljenosti, prekomerne potrošnje resursa. Takođe, ako je organizam u ovom režimu druge funkcije su “stopirane”, ometene ili umanjene te ne mogu da se obavljaju u isto vreme pa i na taj način organizam trpi. Ovo je dakle, savršeno adaptivna reakcija na situacije kada vas zaista napadne vuk u šumi. Međutim, kada se neko nalazi u ovom stanju u drugačijim situacijama (na primer, pogrešno razume neke situacije kao preteće po život mada one to nisu) ili je u njemu duži vremenski period, dolazi do raznih psiholoških i medicinskih problema.
Nenad
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa psihologom, javite se na mejl: logos.sabac@gmail.com
Ponekad u razgovoru sa ljudima čujemo da su bili kod psihologa/psihoterapeuta i da ishod nije bio onakav kakav su oni očekivali. Psihoterapija je jedna vrlo ljudska delatnost, i kao takva je složena i zahteva da se neki faktori “poklope” da bi bila uspešna. Međutim, često je sama ideja o terapijskom procesu sa kojom klijenti dolaze-problematična. Naravno, bitno je reći da postoji bezbroj uzroka za neuspeh tretmana, koji se tiču raznoraznih faktora, ali ovde ćemo navesti neke od njih:
1. Prevelika očekivanja: “Došao sam da rešim sve svoje probleme, sada i odmah”. Ponekad, klijent dolazi sa megalomanskim zahtevima, npr. za “brisanje” svih neprijatnih emocija, sa namerom da sve poteškoće nestanu, često ne smatrajući njih sastavnim delom življenja. Nemamo čarobni štapić i normalno je da se ponekad osećamo i loše.
2. Kontrolu i “uzde” prepušta terapeutu:”Hoću da me oslobodite ove nervoze”. Najčesće nas dočeka zahtev da mi ponudimo gotova rešenja i “recepte” i radimo na njima, bez da klijent uvidi svoj doprinos ishodu terapije i bez spremnosti da se u psihološkom smislu, “znoji”.
3. Dolazi pod prisilom. Došao je kod nas jer njegova partnerka misli da on “ima problem”. Njemu je čini se, sasvim dobro i ako odmah ode. Jasno je da sa takvom osobom ne možemo odmah raditi, bez uvida u sopstveno stanje i lične potrebe za angažovanjem.
4. Nedovoljna otvorenost i nespremnost da se otkrivaju sopstveni sadržaji: Klijent smatra da je dovoljno reći samo “osnovno” i šturo, kao da će to biti dovoljno da mi shvatimo “njihov život u potpunosti”.
5. Zahteva brzo, lako, terapijski jeftino rešenje. Više je nego jasno da sa nekim poteškoćama ne možemo raditi seansu ili dve, čak ni nije preporučljivo. Terapija je proces. Takodje je sigurno da neće biti lako i jednostavno, jer velike promene i razvoj ponekad mogu da bole. Ono što je sigurno je da je eventualan ishod u vidu psihološkog blagostanja neprocenjiv.
Marija
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa psihologom, javite se na mejl: logos.sabac@gmail.com
Sledi jedan tekst koji se odnosi samo na određen broj ljudi. Dok čitate razmislite o tome koliko se odnosi na Vas:
Imate potrebu da Vas drugi ljudi vole ili da im se makar svidite. Često ste veoma samokritični. Čini se da imate mnogo neiskorištenog kapaciteta. Mada imate neke slabosti u svojoj ličnosti, niste savršeni, u stanju ste da generalno dobro kompenzujete te slabosti. U pubertetu, kada ste otkrivali svoju seksualnost, prilagođavanje na to je pravilo probleme u Vašem životu. Drugim ljudima delujete kao da ste disciplinovani i kao da se dobro kontrolišete ali duboko unutar sebe krijete razne brige i nesigurnosti. Ponekad odlažete svoje obaveze i to ume da Vas nervira. Takođe, ponekad se ozbiljno brinete o tome da li ste doneli pravu odluku. Ponosni ste na to koliko ste nezavisni u svom razmišljanju, ne podležete lako uveeravanju drugih bez dovoljno dobrih dokaza ili argumenata. Tokom života ste naučili da nije mudro previše se otvarati prema drugima. Uglavnom ste društveni mada imate malu grupu bliskih ljudi koji Vas najbolje poznaju, mada Vas niko ne poznaje potpuno. Imate želje u vezi budućnosti koje se čine kao veoma nerealistične. Sigurnost je jedan od glavnih ciljeva u Vašem životu. (Prevedeno sa: https://mindhacks.com/2009/11/16/you-are-kind-strong-willed-but-can-be-self-critical/ ) Sada se zapitajte, razmislite dobro i pokušajte da odgovorite na pitanje: Na skali od 1 do 5, koliko je ovaj tekst odnosi na Vas?
Studentima je u seriji eksperimenata davan “izuzetno precizan test ličnosti” sa informacijom da on daje istraživačima veoma bitne podatke o njihovoj ličnosti. Nakon “obrade podataka”, svi dobijaju povratnu informaciju. Zatim su upitani koliko se ovi opisi odnose baš na njih, na skali od 1 do 5. U proseku studenti, na kojima se najčešće rade ovakva istraživanja, kažu da se povratna informacija odnosi baš na njih sa 4,3 od mogućih 5. Ispitivači zatim daju instrukciju poput: “Zamenite papir sa osobom koja sedi pored Vas.” U nastavku se veoma dobro zabave gledajući izraze lica studenata, koji upravo shvataju da su ti opisi ličnosti potpuno isti. Da, i ja sam bio žrtva na početku studija. Ispostavilo se da je to vrlo korisna vežba za izgradnju kritičkog načina razmišljanja, pa se i često koristi. Ovaj doživljaj ispitanika da se opis odnosi baš na njihovu ličnost je nazvan Barnum efekat.
Dakle, kakve sve ovo ima veze sa horoskopom i astrologijom? Barnum efekat, tekstovi pisani tako da zvuče kao da se odnose baš na Vas, cenjeni čitaoče (kad ono, međutim, odnose se na skoro sve ljude) su jedno od psiholoških objašnjenja “baš, onako, tačnih horoskopa”. U principu je samo jedna vrsta tehnike u izražavanju (slično kao Cold reading, o čemu možda bude nešto pisano u nekom od sledećih tekstova, ako ste nestrpljivi, guglajte) da osoba stekne utisak da se to odnosi baš na nju.
Ako Vas priča o Barnum efektu nije dovoljno ubedila, postoje i istraživanja ličnosti i veze sa horoskopskim znakom. Takođe u svrhu razvijanja kritičkog mišljenja i zarad učenja o tome kako ne sprovoditi istraživanja, na jednom predavanju iz metodologije nam je divni profesor Čolović ispričao o jednom istraživanju u kome su se pokazale povezanosti karakternih osobina i horoskopskog znaka. Ono u čemu je bila kvaka je da je celo istraživanje bila prevara. Autor, bivši psiholog, nije bio toliko drzak da fabrikuje ogromne efekte, ali je pokazao da postoje blagi efekti povezanosti horskopskog znaka i ličnosti, tako što je izbacio sve rezultate koji se nisu uklapali. Kažem bivši, jer je izbačen sa fakulteta i oduzeto mu je zvanje čim je to dokazano. Više o istraživanjima koje proveravaju povezanost horoskopa i ličnosti možete pročitati na wikipediji, ima sasvim fin članak o tome: https://en.wikipedia.org/wiki/Astrology_and_science
Postoje dva aspekta astrologije: povezanost ličnosti i vremena rođenja/zodijak znaka i predviđanje budućnosti. Ako je astrologija loša u prvom zadatku, na drugom je tek bedna. Dovoljno je samo da pitate astrologa da predvidi bilo šta sa nekom sigurnošću. Jedino što možete dobiti su neki neprecizni opisi nekih događaja koji će se desiti u nekom nepreciziranom vremenu. To sve može i ispasti tačno ako se sa druge strane kristalne kugle/natalne karte nađe nekritički nastrojena osoba spremna da popuni sve te praznine svojom maštom, pa tako: Dolazi ti neko iz daljine (Ko? Kada? Mislim, da, sigurno će neko nekada doći iz daljine u toku bilo čijeg života) postaje: Jao, da, tako je, pa dolazi mi tetka iz Kanade za Božić, kako je ova astrologija super, sada mi nimalo nije žao što sam dala 50 evra Vama dragi astrolože. Evo jedno predviđanje autora ovog teksta. Brojevi na lotou će biti: 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7. Statistički gledano, ako dovoljan (ogroman) broj puta izvlačite kugle, stvarno će doći i do takve kombinacije. Ali, kao i astrolozi, ja ne mogu biti precizan i reći tačno kada.
Iz ovoga sledi još jedna zanimljiva stvar kod predviđanja budućnosti, koja će Vam možda biti jasnija na jednom životnom primeru. Kad sam bio dete, moja starija sestra se jedno vreme družila sa jednom devojkom koja je predviđala budućnost koristeći se tarot kartama. I stvarno se činilo da je dobra u tome jer je zaista ponekad pogađala. Sve bi to bilo još i impresivno, da se one nisu time zabavljale svaki dan uz kafu, ponekad i po dva puta. A ljudska memorija je sklona raznim kognitivnim distorzijama (o kojima takođe možda bude reči u nekom od sledećih tekstova) i sklona je da beleži one zanimljive događaje, baš one kad se to neodređeno-maglovito-neprecizno-predviđanje ispunilo. Tako da, ako čitate horoskop svaki dan, pa i iz nekoliko časopisa (koji su često i kontradiktorni), statistički gledano neka od tih predviđanja će biti tačna. Još ako stvarno volite horoskop i spremni ste da popunite sve rupe u neodređenosti, tome nema kraja.
Još jedan aspekt horoskopa koji nas možda i najviše zanima jer se tiče psihologije, jeste: ljudi jednostavno žele da veruju! Postoje termini koji se nazivaju samoispunjavajuće proročanstvo i uticaj očekivanja. Čuo sam priču o jednom astrologu koji je živeo jako davno na dvoru nekog kralja. On je napravio grešku i umesto nepreciznih, napravio je vrlo precizno predviđanje tačnog datuma svoje smrti. Došao je i taj dan, i naravno, ništa se nije desilo. Tako da se taj astrolog ubio pre kraja tog dana, i ipak je bio u pravu. Teško da bi iko pri zdravoj pameti poverovao da su zvezde imale bilo šta sa tim. Naime, ljudi su skloni da “predviđaju” događaje u sopstvenom životu. Nama bliži primer: ukoliko ste ubeđeni i očekujete da ćete pasti ispit sutra (imali ili nemali osnova za takav sud), možete početi da se ponašate u skladu sa tim, bićete anksiozniji zbog tog očekivanja, te ćete prouzrokovati baš takav ishod.
I na kraju, ljubitelji astrologije će reći nešto poput: “To se sve odnosi na horoskope u novinama, skroz je drugačije kada neko obučen radi personalizovanu natalnu kartu”. Problem sa ovim je što jednostavno nema nikakve povezanosti dalekih, nekih čak i davno ugašenih zvezda, koje su nama samo tačka svetlosti na nebu i bitnih događaja u životu, ličnosti i budućnosti. Nema mnogo načina da one utiču, osim možda samoispunjavajućih proročanstava koja nastaju iz vere u horoskop. I džaba sto je neki astrolog obučen na ne znam ni ja kakvoj “prestižnoj” akademiji, kada to jednostavno ne radi. Možete biti i doktor predviđanja budućnosti na osnovu ponašanja kišnih glista u terarijumu sa Harvarda, kada je ponašanje glista jednostavno nepovezano sa budućnošću (nadam se da neko neće sada stvarno početi da radi to da bi zgrtao pare; na kraju krajeva, ljudi gledaju i u pasulj). Jednostavno nema mehanizma (osim nekih pseudonaučnih poluobjašnjenja) kojim bi se to moglo dovesti u vezu. Radi se o pseudonauci kojoj, kao takvoj, fali osnovna odlika prave nauke: samokriticizam i proveravanje. Ovo fali do te mere da su astrolozi godinama koristili zastarele modele po kojima je Zemlja, ili Sunce, prikazivano kao centar vasione, iako je nauka, astronomija, stotinama godina pre toga otkrila da to jednostavno nije slučaj. Dakle, koristili su pogrešan model o osnovnoj alatki kojom su se koristili, a to je bio položaj zvezda. Neki astrolozi i dan danas to koriste, ma koliko davno da je otkriveno da te mape nisu tačne. I njihova uspešnost u predviđanju budućnosti se ni malo ne razlikuje od onih koji koriste tačnije mape, ona je u najboljem slučaju slučajna jer i slepa koka ponekad pogodi zrno, ali se ja ne bih savetovao sa tom kokom o tome gde treba da tražim to zrno.
Ako Vas nismo ubedili, molimo Vas, napišite Vaše mišljenje u komentaru ispod. Takođe, potpuno je u redu da verujete u ono što Vas čini srećnim.
Najpopularniji besplatni test ličnosti na internetu je Myers–Briggs Type Indicator (MBTI). Kao što to često na internetu, samo zato što je popularno ne znači i da valja. Nijedan psiholog koga poznajem ga nikada nije koristio u praksi i verovatno ni ne zna da ovaj test postoji. Stručnjaci ga kritikuju jer ima loše psihometrijske karakteristike (loše “meri” ono što autori tvrde da test “meri”) i rezultati su nekorisni (ne uspevaju da predvide stvari zbog kojih koristimo psihološke merne instrumente (npr. snalaženje radnika na poslu, ili klijenta na terapiji)).
Šta je alternativa? Postoji jedan ozbiljan naučni projekat u kome se proveravaju psihometrijske karakteristike pojedinačnih pitanja. Vas učesnike nagrađuju sa vrlo pouzdanom povratnom informacijom o Vašoj ličnosti.
Tim SAPA projekta je sakupio ogroman uzorak ispitanika iz celog Sveta (možda i najveći do sada) sa čijim rezultatima možete porediti svoje, tako da znate tačno koliko je neka psihološka osobina izražena kod Vas. Ono što taj tim naučnika psihologa dobija su podaci koji služe za dalji razvoj psihologije. Sjajna je i činjenica da pružaju mogućnost kognitivnog testiranja (testiranja inteligencije) tako da možete i tome da saznate nešto. Dakle, uradite test, saznate nešto o sebi na pouzdan način i pomognete nauci u isto vreme klikom na ovaj link: https://sapa-project.org/survey/start.ph
Tokom života SVI se surećemo sa raznim teškoćama od kojih najveći broj, manje ili više uspešno, prevazilazimo sami ili uz pomoć resursa koji su nam dostupni. Imajte na umu da mi sami procenjujemo kvalitet rešenja pa možemo misliti da je dobro ili ne tako dobro, biti manje ili više zadovoljni njime, ali i dalje ga prihvatiti ako nam ono (za sada) odgovara. Resursi koje smo pominjali su najčešće porodica, prijatelji, zajednica, ali i naši unutrašnji resursi kao na primer racionalnost, dobra emocionalna regulacija, sposobnost za uspostavljanje značajnih relacija sa drugima, mentalizacija, zatim razne sposobnosti i veštine planiranja i rešavanja problema. Okej, a sada šlag na jagode. Svaka osoba se rađa sa 0 godina. Tokom svog odrastanja se suočavamo sa različitim izazovima, preprekama i osujećenjima naših potreba koje treba prevazići, pobediti ili se prilagoditi. U tom procesu, mi učimo strategije od značajnih drugih (najviše roditelja, a kasnije vršnjaka i drugih značajnih figura), osmišljavamo ih, menjamo i prilagođavamo nama, ali i izmišljamo sopstvene nove i originalne načine koji nam služe da nešto dobijemo. Ljudi su vrlo dobri i kreativni u tome! Svaka osoba ima svoj stil ili pristup i odgovarajući arsenal strategija i rešenja koje su se za nas pokazale kao dobre. Odnosno, koje su nam obezbeđivale svašta nešto tokom našeg razvoja. Nevolja nastaje kada nastupi novi problem za koji dobre stare metode jednostavno ne pomažu ili nam fali nešto u njihovoj primeni, te ne uspevamo da rešimo aktuelni problem(na zadovoljavajući način). Termin problem uzmite uslovno, jer to može biti bilo šta. Nešto čemu smo trenutno izloženi ili nešto što nas muči već odavno, ali je sad došlo na naplatu… Nešto u interpersonalnoj sferi, poslovnoj, partnerskoj, ali i ličnoj, kao npr emocionalna regulacija ili optraštanje. Uglavnom, povremeno se suočavamo sa teškoćama ili zadacima koje nismo u stanju da rešimo na zadovoljavajući način ma koliko se trudili. Tada možemo imati različita osećanja koja su posledica našeg stila i konkretnog izazova. Kakva god osećanja, ona uvek imaju neku funkciju i pružaju nam važne informacije. Ukoliko su, a često jesu, vrlo neprijatna najčešće ih podvodimo pod termin psihološke patnje. Upravo je patnja najčešći razlog traženja psihološke pomoći. Ukoliko ne uspevate sami da izađete na kraj sa nečim, ne znate kako i pri tom patite, to je obično prvi signal da za vas može biti korisno da potražite psihološku pomoć. To vas neće učiniti slabim. Naprotiv, donećete dobru odluku koja se u najvećem broju slučajeva pokazuje kao veoma funkcionalna. Iako je u našoj kulturi još uvek pomalo tabu zatražiti psihološku pomoć, najveći broj klijenata će nam reći da im je drago što su se odlučili na taj korak i da im je psiholog pomogao te da im je to iskustvo bilo vredno. Neki klijenti su nakon takvog iskustva postali glasnogovornici za dostupnost psihološke pomoći. Ukratko, ukoliko imate neki problem koji ne uspevate da rešite, Vi i/ili vama bliski ljudi pate zbog toga, razmislite o traženju psihološke pomoći. Psihologija postoji kao zvanična nauka skoro 200 godina, a psiholozi svaki dan upotrebom psiholoških znanja pomažu milionima ljudi širom sveta.
U prošlom tekstu smo pričali o uklanjanju patnje. Međutim, to nije sve čime se psiholozi bave. Psihološke usluge sve više traže osobe koje nemaju doživljaj patnje i nisu suočeni sa teškim izazovima, već osobe koje žele da psihološki rastu i razvijaju se. Osobe koje žele da budu bolje u nečemu, da realizuju svoje potencijale, pronađu smisao, ispunjenost i zadovoljstvo. Ili u nekim slučajevima zadovolje svoju radoznalost o raznim psihološkim temama. Kvalifikovani psiholozi nude širok spektar usluga koji će odgovoriti i na ovakve potrebe klijenata.
Psihološki centar Logos 